Истраживач у улози новинара који је двије године ушао у ципеле антисемита, неоусташа и неонациста

Ilija Calina
21 hours ago
5 min read

Илија Ћалина обавио је 501 интервју на 43 локације. Ниједан саговорник није се одрекао усташког поздрава. Сада су његови налази изашли на енглеском језику.

ЗАГРЕБ — Једне суботе увече, у јулу 2025, пола милиона људи окупило се на концерту Марка Перковића Томпсона и узвикивало „За дом спремни" — поклич историјски нераздвојив од усташког режима који је од 1941. до 1945. водио нацистичку марионетску државу. Долазиле су породице. Долазила су дјеца. Дједови су аутобусима довежени из читаве земље. Аустријске власти ће касније процесуирати своје грађане који су прешли границу да присуствују на концерту.

Унутар Хрватске, поздрав остаје легалан. Изван Хрватске, третира се као нацистички гест. Разлика између Берлина и Загреба тема је књиге 501 — Интервјуи са антисемитима, усташама и неонацистима, теренске истраге од 291 стране коју је овог јуна на Амазону објавио српско-хрватски истраживач Илија Ћалина, доктор економских наука и теолог са дипломом Института за православне студије у Кембриџу.

Двије године, између 2023. и 2025, Ћалина је сједио прекопута 501 самопрокламованог браниоца усташког наслијеђа — не у милитантним ћелијама, него у кафанама, на помен-литургијама, у удружењима бранитеља, на јавним скуповима гдје, како каже, „људи се нису крили. Осјећали су се као код куће. Држава им је дала простор да се тако осјећају."

Налази су жестоки. Од 501 испитаника, сваки појединачно бранио је усташки поздрав „За дом спремни". 97,2 посто негирало је или минимизирало Јасеновац, логор смрти у којем су између 1941. и 1945. убијене десетине хиљада Срба, Јевреја и Рома. Шездесет три посто носи српско поријекло по бар једној страни породичног стабла.

Та последња бројка је оно што Ћалина назива „механизам" савременог порицања. „Они који најгласније мрзе Србе — у већини случајева мрзе сопствене дједове," пише у предговору. „То није парадокс. То је механизам."

Пројекат једног повратника

Ћалина (41) није хрватски странац. Рођен је 1985. у породици с дубоким коренима у личкој регији средишње Хрватске. Тридесет година провео је у избјеглиштву Новом Саду и Лондону прије него што се прије неколико година вратио, да обнови дједовину у српском селу Блата, општина Саборско , надомак Плитвичких језера. Књига је, дјелимично, повратниково суочавање с тиме што је његова прадомовина постала.

Пројекат је кренуо готово случајно. Након повратка, Ћалина је основао Мањина медиа, малу загребачку медијску компанију, и брзо се поставио изван загребачког оријентисаног политичког естаблишмента. „Нисам љевичар," каже. „Отворено сам критиковао рад Новости, јединог српског недјељника у Хрватској, за оно што сам видио као намјерно провоцирање хрватских бранитеља и десног крила."

Током једног просвједа испред редакције Новости, упознао је предсједника удружења хрватских бранитеља православне вјере — Хрвата српског поријекла који су се борили за Хрватску у рату 1991–1995. Пријатељство које је услиједило, каже Ћалина, био је покушај да разумије питање које га је прогонило: зашто мржња према Србима у Хрватској данас изгледа опасније него на крају самог рата?

До краја истраге, документовао је 89 јавних догађаја — концерте, вјерска окупљања, помен-церемоније, скупове удружења — на 43 локације у 20 хрватских жупанија. Сваком је присуствовао отворено, никада прерушен. Само је слушао, постављао неутрална питања, и снимао шта људи говоре кад претпоставе да је један од њих.

Поздрав, логор смрти, и Прашка 7

Три нити пролазе кроз књигу.

Прва је поздрав. „За дом спремни" више није, у Ћалининој документацији, реторички остатак поражене режима. То је легалан поздрав у Хрватској, скандиран од стотина хиљада на распродатим концертима, носан као тетоважа, кориштен као завршна реплика у говорима на скуповима бранитеља. Аустрија је исти гест процесуирала као нацистички злочин. Њемачка би такође. Хрватска није.

Друга је Јасеновац. Од Ћалининих 501 саговорника, ниједан не прихвата документовани број жртава усташког логора. Порицање има разне облике — од потпуног одбацивања („није постојало") до језика компаративног омаловажавања („хотел са три звјездице", како га је један саговорник назвао). Књига укључује конкретне студије случаја: масакр у Глинској цркви августа 1941, када је 1.764 Срба убијено унутар православне цркве у коју су усташе намамили под изговором масовног прекрштавања. Зграда се данас зове Хрватски дом. Користи се као друштвени центар.

Трећа нит је једна загребачка адреса: Прашка 7. Мјесто главне градске синагоге, срушене 1941. Осамдесет пет година парцела је нетакнута. 27. маја 2026 — само неколико седмица прије објаве књиге — Градска скупштина Загреба коначно је гласала о њеној судбини. Ћалинина књига, која је документовала дугу тишину, нашла се објављена усред момента покрета.

„Пут се може мијењати," каже. „То је такође тема ове књиге — не само дијагноза проблема, него и документ тренутка кад се ствари могу преломити."

Шта су разговори открили

Књига је структурирана као 25 поглавља, пет академских студија случаја, и комплетан попис свих 501 испитаника, означених само полом, годинама и жупанијом. Свако заглавље интервјуа означава мјесто — Имотски, Шибеник, Книн, Осијек, острва Паг и Хвар, славонске равнице богате дијаспором. Географија је поента: порицање није изоловано на једну регију. Распоређено је по земљи, у свим хрватским жупанијама.

Нека поглавља читају се као сцене из прве руке. У Поглављу 25, Криви Пут: Молитва на проклетом мјесту, Ћалина посјећује родно мјесто родитеља Анте Павелића и води свој 501. интервју на том мјесту. У Поглављу 19, путује на острво Паг, гдје су усташе водили концентрациони логор Слана двадесет километара од плажа које данас угошћују европске туристе. „Седморо младих", пише он, „никад није чуло за логор."

У Поглављу 15, преживјели из масакра на Овчари 1991. објашњава зашто опрашта Фрањи Туђману што је жртвовао Вуковар да би стекао америчку подршку. „Разумијем", каже Ћалини. „И то ме плаши."

У Поглављу 18, Ћалина документује пораст антисемитских протеста у Загребу након хамасовог напада на Израел 7. октобра 2023 — укључујући транспарент с натписом „Хитлер није завршио свој посао."

Цијена

Истраживање је имало личне посљедице. Током пројекта, Ћалина је изгубио ђаконски чин у Српској православној цркви — санкција за инцидент у Книну, на годишњицу операције Олуја, гдје је фотографисан у клерикалној одјећи док је палио свијећу за цивилне жртве рата. Прихватио је одлуку цркве, повукао се из клерикалних дужности, и остао, како сâм каже, „верно чедо Српске православне цркве".

Зашто сада

501 излази на енглеском управо када се географија коју документује почиње мијењати. Гласање Загреба о Прашкој 7 од 27. маја. Аустријске оптужнице. Нова генерација хрватских осамнаестогодишњака који, како је Ћалина открио, „аутоматски одговарају Спремни! кад их се потакне, а да до краја не знају на шта одговарају."

Књига је теренски запис, не полемика. „Ово није оптужница, ма колико је неки тако читали," пише Ћалина. „Ово је оно што је један истраживач могао да уради, сам, са свеском, и са вољом да сједне прекопута оних чија имена историја још није научила да зове правим словом."